*** Kada pretražite Google prema terminu Kič (Engl.: Kitsch), pa kliknete na Images, dobije se čitav repertoar slika na kojima suvereno vlada koloristička kakofonija, kao nešto što privlači pažnju na prvi pogled. Daljim posmatranjem dolazi do izražaja obilata upotreba elemenata poput (već pomenutih) boja, zatim formi, motiva, itd., ali na način koji je prekomeren, prekitnjast i u svom bazičnom izrazu pre svega sladunjav. Tu je i nespretna upotreba komponovanja tih i takvih elemenata, tj. njihovo gomilanje koje, suma sumarum, samo za sebe ne znači ništa, ne nosi sa sobom nikakvu dublju poruku, izraz, misao niti smisao. Utisak je da je kič, delo tj. "izraz" prosečno ili čak ispodprosečno talentovanog čoveka, neukog u svakom slučaju (za razliku od talentovanog, akademski potkovanog, ali i samoukog stvaraoca), koji njime želi da iskaže ono što je NJEMU lepo i kao takvom, a sklonom dekorisanju kao ultimativnom pojmu lepote, on često ili skoro uvek u tom dekorisanju ne zna da se zaustavi, te tako dekorisanje, i to dekorisanje na pogrešan način, samo po sebi postaje smisao.
 |
| Source: parisafterwork.tumblr.com |
Ovde jedna digresija na temu prekomerne upotrebe dekorativnih motiva gde je ona opravdana. U narodnoj umetnosti često se upotrebljavaju geometrijske, floralne i druge šare kojima se dekorišu razni upotrebni predmeti, enterijeri i eksterijeri, ponegde i delovi tela. Razlika je upravo u tome, što je smisao ovakvih šara, da se dekorišu stvari i predmeti iz svakodnevnog života i na taj način postigne estetika, nasuprot monotoniji, jednoličnosti i jednoobraznosti. Način osmišljavanja takvih šara često je određivao i jedan značajan deo identiteta naroda koji su ih stvarali. Ponavljajući motivi (repeticija) koji u formi veza, tkanja, bojene dekoracije, itd. ukrašavaju delove odeće, kućnog tekstila,itd. najčešće su raspoređeni u okviru bordura, tj. duž ivica predmeta koje ukrašavaju, a tamo gde su raspoređeni po celoj površini često su razbijeni jednobojnim kolor blokovima, recimo na odeći, u vidu pojasa, itd. Same šare često su formirane po principu zlatnog preseka, bez suvišnih detalja i sa maksimalno 6 boja.
 |
| Source: My Blue Flamingo |
Vratimo se na termin kiča i njegovo značenje: tu je i element predimenzioniranja doživljaja tipičnih prizora prisutnim u kič delima, a to se najčešće odnosi na prikaze emocija, bilo da su one nekakav religiozni patos koji se graniči sa patetikom, detinja ljupkost koja koja je otišla u već pomenutu sladunjavost, ljubav i zaljubljenost prekićeni i prezasićeni već poznatom simbolikom do mere koja sa sobom nosi otužnost, seksipil koji više naginje ka "estetici" pornografije (estrada), likovi iz sveta životinjskog carstva kojima se često dodaju ljudske osobine (poput onih u animiranim filmovima), ljudski likovi prisutni u takvim delima na čijim su licima takve ekspresije (smeha, suza, ljutnje, iznenađenosti) da ona više liče na maske nego na autentične emocije, itd.
 |
| Source: www.coisasdadoris.com |
Ovde dolazimo do jednog paradoksa, a to je gotovo bolna dirljivost koja izbija iz mnogih prikaza prisutnim u delima kič stvaralaštva, a to su upravo predstave decijih likova, zaljubljenih parova, anđela, jarića, patkica i ostalih domaćih životinja, zatim Bogoridice i Isusa Hrista, Deda Mrazova, patuljaka,itd. prema kojima neuki stvaralac sasvim očigledno i nedvosmisleno oseća veliku toplinu i gaji veliku ljubav. Iako iskazane na nespretan i naivan način, čak i kao takva, dela kič umetnosti, bar u ovom kontekstu, svakako imaju svoju vrednost, bar za one kojima su namenjena, a i u očima empatičnog i nezlonamernog posmatrača :).
 |
| Source: www.pinterest.com |
Sa druge strane, verodostojno umetničko delo, anticipirano urođenim i/ili akademski nadograđenim talentom, izvedeno znalačkom i iskusnom rukom, bar u tom estetskom smislu, podrazumeva sklad u upotrebi likovnih elemenata, kao osnovnim preduslovom da se delo može takvim nazvati. Često je taj sklad sam po sebi dovoljan kada se želi predstaviti lepota. Lepota bilo čega: trenutka, predela, ljudskog bića i živih bića uopšte, nekih lepih detalja u okviru neke celine, itd. Neki umetnici idu dalje i žele u nama da izazovzu snažnije emocije, ne neophodno i lepe, žele da nam ukažu na neke pojave, da nas nateraju da razmišljamo, da se pitamo, zamislimo nad nečim, a da pri tom lepota bude vrlo malo ili ni malo prisutna. Kako god, bilo da su u pitanju kič ili verodostojno umetničko delo, i jednom i drugom na raspolaganju stoje obilje likovnih elemenata: linearnost, koloristika, forma, kompozicija, itd. Do stvaraoca je šta će i na koji način upotrebiti, koje će iskombinovati i u kojoj meri ili ih čak izostaviti i svesti na svega par (gde se već približavamo minimalizmu).
 |
| Source: http://vk.com/technotime |
Ovde nije zgoreg pomenuti da je često akademski školovanom umetniku "teže", jer ga upravo ti akademski principi i pravila "sputavaju" da (zlo)upotrebi neke od likovnih elemenata. Upravo ona ga sprečavaju da u svom izrazu ne odluta u pravcu kiča, a često je linija koja razdvaja umetnost od kiča veoma tanka...Ovde dolazimo do drugog paradoksa, tj. momenta gde je čak i očigledna upotreba kiča opravdana, a to je onda kada želimo parodirati neke doživljaje i pojave iz sveta koji nas okružuje, kada kič elemente stavljamo u ironičan kontekst, kao formu neverbalne kritike (prema tim događajima) i tada možemo govoriti o kiču kao Umetnosti podsmeha, za razliku od Primarnog kiča opisanim u prvim redovima ovog posta.
~ Nastaviće se ~
No comments:
Post a Comment